Da li je moguće da imamo uštede, viši profit i da to prija našoj planeti? Odgovor se krije u konceptu cirkularne ekonomije.
Cirkularna ekonomija predstavlja nov pristup koji integriše ekonomiju i sistem upravljanja otpadom. Trenutni ekonomski model većine (ako ne i svih) država i kompanija podrazumeva korišćenje resursa naše planete kako bi se proizvelo što više proizvoda od kojih će najveći deo, nažalost, završiti kao otpad. U slučaju Srbije – otpad na deponiji. Ovakav koncept korišćenja i upotrebe resursa se u teoriji naziva linearnim. Malo je reći da je ovo neodrživo kako sa aspekta životne sredine, tako i sve manje ekonomski isplativo.
Cirkularna ekonomija može biti odgovor na narastajuće potrebe čovečanstva uz poštovanje granica koje naša planeta poseduje. Održivi razvoj u najboljem izdanju. Koncept je zamišljen tako da vodi obnovi ekosistema, uz veliki broj inovacija i sa značajnim uticajem na navike društva u celini.
Glavna odlika cirkularne ekonomije je da vodi konceptu „nula odsto otpada” (zero waste) i da najveće promene nastaju u dizajnu proizvoda i pakovanja.
Među potrošačima postoji trend povećane brige o proizvodima koji se konzumiraju, a sve veći broj zahteva proizvode koji su bezbedni i prijateljski po životnu sredinu, kako u svetu, tako i kod nas. Oni koji se na vreme okrenu konceptu koji pruža takve proizvode su oni koji imaju budućnost i koji mogu da očekuju samo rast.
Svake godine se u Srbiji proizvede 12 miliona tona otpada, od čega 10 miliona tona čini otpad od rudarstva, energetike i građevinarstva.
Iako bi te količne mogle znatno da se smanje, najveći potencijal za bolji tretman ima drugačija vrsta otpada – komunalni kojeg godišnje u Srbiji ima oko 2,2 miliona tona. Ako bi se pravilno upravljalo time, taj otpad bi, umesto na deponijama, mogao da se preraadi u „hranu za ljubimce“, „zelenu energiju“, kompost.
U Srbiji postoji ukupno 4.571 vrsta komunalnog otpada koji generiša privreda. Postoji i 331 kompanija koja ponovo koristi otpad i 32 koje ga odlažu.
Realnost je da 99 odsto otpada od hrane, kojeg u Srbiji generišemo 250.000 tona godišnje, završava na deponijama, gde se sva količina takvog otpada pretvara u metan, ugljen-dioksid i druge opasne gasove. Nema potrebe posebno objašnjavati da je ugljen-dioksid najznačajniji uzročnik klimatskih promena, odnosno, globalnog zagrevanja, a da pritom ugrožava životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Ugostitelji godišnje nabave 123.000 tona hrane, od čega 20 odsto odmah odbace jer su to kosti, ljuske ili kore, a još 15 odsto ostane u tanjirima.
Predlog je da se hrana odvaja od ostalog otpada, potom da se prerađuje i da se na taj način stvori energija koja se dalje koristi u nekom proizvodnom procesu gde se opet stvara otpad i tako u krug, „cirkularno“.
To je idealan primer cirkularne ekonomije. Kad privreda spozna vrednost cirkularnog principa upravljanja otpadom, istovremeno ćemo dobiti zdraviju životnu sredinu i korporativnu odgovornost kompanija.
